Današnji trgovinski potresi nisu nastali odjednom, niti se mogu svesti samo na politiku američkog predsednika Donalda Trampa. Njegove carine jesu dramatičan simbol zaokreta, ali je prelom počeo znatno ranije, tačnije nakon krize 2008. Tada je počeo da pada udeo međunarodne trgovine u svetskom BDP-u, a u međuvremenu su prekogranični finansijski tokovi doživeli još dublji pad.
Ovako je aktuelnu situaciju na predavanju pod nazivom „Prošlost, sadašnjost i budućnost globalizacije“, održanom u zdanju Palate nauke Beogradu, u sklopu 21. Svetskog kongresa ekonomista, opisao svetski poznati ekonomista, profesora sa Univerziteta Harvard Dani Rodrik.
Socio-ekonomski model koji je dominirao od ranih devedesetih godina dvadesetog veka Rodrik naziva hiperglobalizacijom. To je, kako navodi, sistem „duboke integracije“ u kome trgovinski sporazumi više nisu uređivali samo carine i kvote, već su sve dublje zadirali u domaće politike – industrijsku, politiku subvencija, investicija, intelektualne svojine itd. Problem je u tome što je politička cena unutrašnjih protivrečnosti tog modela vremenom postala previsoka.
„Kineski paradoks“
Kao prvu protivrečnost Rodrik navodi „kineski paradoks“. Kina je najviše profitirala od globalizacije, ali ne zbog već uprkos hiperglobalizaciji. Drugim rečima, nije sledila pravila hiperglobalizacije (koju mnogi nazivaju neoliberalizmom), već je zadržala snažnu državnu koordinaciju, industrijsku politiku, kontrolu kapitalnih tokova i aktivno upravljala sopstvenim razvojem. Nasuprot tome Meksiko, koji je razmotren kao kontraprimer, mnogo je doslednije prihvatio pravila otvorenosti, integracije i oslanjanja na strane investicije, ali razvojni iskorak nije ostvario. Naprotiv.
Kina je najviše profitirala, jer je zadržala snažnu državnu koordinaciju, industrijsku politiku, kontrolu kapitalnih tokova i aktivno upravljala sopstvenim razvojem. Meksiko se mnogo više otvorio, integrisao i oslanio na strane investicije, ali nije ostvario razvojni iskorak. Naprotiv
Druga protivrečnost odnosi se na raspodelu dobitaka i gubitaka. Globalizacija je donela koristi, ali i duboke regionalne i klasne poremećaje, naročito u razvijenim zemljama. Delovi SAD i Evrope pogođeni konkurencijom iz Kine (što se u literaturi sreće pod nazivom „kineski šok“) i drugih ekonomija suočili su se sa dugoročnim padom zaposlenosti, stagnacijom plata i političkim nezadovoljstvom. Rodrik naglašava da to nije iznenađenje za ekonomsku teoriju, jer trgovina uvek proizvodi i dobitnike i gubitnike. Problem je bio u centrističkim političkim elitama, koje su globalizaciju predstavljale kao (nat)prirodnu silu, umesto kao proces čija su pravila pisali ljudi i koja se isto tako mogu promeniti.
Treća velika greška hiperglobalizacije bila je geopolitička iluzija: očekivanje da će uključivanje Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO) 2002. dovesti do njene liberalizacije i demokratizacije. To se nije dogodilo. Naprotiv, ekonomski i tehnološki uspon Kine Vašington je sve više tumačio kao pretnju i razvijao logiku nulte sume – ako Kina dobija, Amerika gubi. Sličnu analizu ponudio je i Branko Milanović u svojoj najnovijoj knjizi Velika globalna transformacija, napisavši da je ulazak Kine u STO označio krizu neoliberalizma, koji je smrtni udarac doživeo 2008.
Trampov problem je što pogrešno razume šta je zaista u interesu američke ekonomije
Okupljenima je Rodrik kazao da ne očekuje kolaps globalizacije, jer su današnji lanci snabdevanja toliko integrisani da bi potpuno razdvajanje bilo izuzetno skupo. Mogući pozitivni scenario vidi u povratku „duha Breton Vudsa“, poretka u kome međunarodna pravila postoje, ali ne sputavaju autonomne razvojne vizije, odnosno domaće ekonomske politike.
Globalizacija je donela koristi, ali i duboke regionalne i klasne poremećaje, naročito u razvijenim zemljama. Delovi SAD i Evrope pogođeni konkurencijom iz Kine i drugih ekonomija suočili su se sa dugoročnim padom zaposlenosti, stagnacijom plata i političkim nezadovoljstvom
Ključna Rodrikova poruka glasi da zemlje najbolje doprinose svetskoj ekonomiji kada najpre uspešno rešavaju sopstvene razvojne, socijalne i političke probleme. To ne znači agresivni nacionalizam ili politiku „da komšiji crkne krava“, već priznanje da različite zemlje moraju imati prostor za različite industrijske, socijalne i tehnološke strategije. Problem Trampove politike, po Rodriku, nije u tome što polazi od nacionalnog interesa, već u tome što pogrešno razume šta je zaista u interesu američke ekonomije.
Na tragu svoje knjige Shared Prosperity in a Fractured World, Rodrik je naglasio dve velike političke teme u budućnosti: klimatsku tranziciju i stvaranje dobrih poslova za srednju klasu, koja je ključna za demokratski razvoj. On tvrdi da u slučaju klime, najvažniji pomak nije došao iz velikog globalnog dogovora, koga suštinski i nema, već iz nacionalnih industrijskih politika, pre svega kineskog ulaganja u solarne panele, energiju vetra, proizvodnju baterija i električnih vozila. Time je, kako zaključuje, jedna nacionalna strategija konkurentnosti proizvela globalno javno dobro.
Kada je reč o zaposlenosti, Rodrik smatra da povratak industrijskih radnih mesta više nije realističan. Čak i Kina, uprkos ogromnom uspehu u proizvodnji, već godinama gubi milione poslova u industriji. Novi prostor za srednju klasu mora se tražiti u sektoru usluga: logistici, nezi, maloprodaji, prehrambenim uslugama, lokalnim i regionalnim delatnostima koji nisu nužno predmet međunarodne trgovine. Industrijske politike budućnosti biće, prema Rodriku, politike produktivnih, dobro plaćenih uslužnih poslova, koje ne zahtevaju nužno fakultetsku diplomu.
Čak i Kina već godinama gubi milione poslova u industriji. Novi prostor za srednju klasu mora se tražiti u sektoru usluga: logistici, nezi, maloprodaji, prehrambenim uslugama, lokalnim i regionalnim delatnostima. Industrijske politike budućnosti biće politike produktivnih, dobro plaćenih uslužnih poslova, koje ne zahtevaju nužno fakultetsku diplomu
Rodrikov zaključak je oprezan ali optimističan: svet ne mora da bira između stare hiperglobalizacije i haotičnog protekcionizma. Moguć je poredak u kome globalna saradnja postoji, ali počiva na većoj toleranciji prema eksperimentisanju, nacionalnim razvojnim strategijama i otvorenom obrazlaganju razloga zbog kojih države vode određene politike. Globalizacija budućnosti biće manje dogmatska i mnogo više ukorenjena u domaćim društvenim potrebama.
„Politička trilema“ u eri veštačke inteligencije
Rodrik se osvrnuo na „političku trilemu“ o kojoj je pisao u popularnoj knjizi Paradoks globalizacije – ideju da nije moguće istovremeno imati hiperglobalizaciju, nacionalni suverenitet i funkcionalnu demokratiju. Moguće je održavati samo dva od ta tri elementa. Upravo ta trilema, smatra Rodrik, pomaže da se razume zašto se prethodni model globalizacije suočio sa otporom.
Trgovina uvek proizvodi i dobitnike i gubitnike. Problem je u političkim elitama, koje su globalizaciju predstavljale kao (nat)prirodnu silu, umesto kao proces čija su pravila pisali ljudi i koja se isto tako mogu promeniti
Politički lideri su, naročito tokom ere hiperglobalizacije, građanima poručivali da se može imati sve i odmah: duboka ekonomska integracija, demokratska odgovornost i nacionalna suverenost. Ali nije bilo tako jer, ako se ključne ekonomske odluke sve više prenose na nadnacionalna pravila i tržišne discipline, onda se smanjuje prostor domaće demokratije da odgovori na socijalne i razvojne probleme.
Za Evropsku uniju, Rodrik smatra da trilema i dalje ostaje naročito važna. EU se, po toj logici, nalazi pred strukturnim izborom: ili mora produbiti demokratiju na evropskom nivou, tako da politička zajednica prati razmere ekonomskog prostora, ili mora ograničiti dubinu ekonomske integracije i ostaviti državama članicama znatno veći prostor za samostalno vođenje ekonomskih politika. U suprotnom, jaz između tržišta, demokratije i suvereniteta nastavlja da proizvodi političke tenzije.
EU mora produbiti demokratiju na evropskom nivou ili ograničiti dubinu ekonomske integracije i ostaviti državama članicama znatno veći prostor za samostalno vođenje ekonomskih politika. U suprotnom, jaz između tržišta, demokratije i suvereniteta nastaviće da proizvodi političke tenzije
Na kraju predavanja Rodrik se osvrnuo na veštačku inteligenciju, u čijoj će unutrašnjoj implementaciji države i dalje imati značajnu autonomiju. Veštačka inteligencija je globalno javno dobro, ali će problem bezbednosti (od) veštačke inteligencije zahtevati znatno ozbiljniju saradnju među državama. „Bojim se, međutim, da do takve saradnje neće doći pre neke katastrofe povezane sa veštačkom inteligencijom“, zaključio je profesor sa Harvarda.
